“Vor der Kaserne,
vor dem großen Tor,
stand eine Laterne
und steht sie noch davor.
So woll'n wir uns da wieder seh'n,
bei der Laterne wollen wir steh'n...”
(Marlene Dietrich – “Lili Marleen”; Hans Leip 1915.)
- za Hansela-
Predivno jutro. Topli suncevi zraci kroz roletne koje vise ne podize do kraja, tek ih reda radi malcice odigne ili uopste to ne cini da ne bi probudila ukucane koji bi tada shvatili da je opet legla u 4 ujutru. Meskoljila se u bolno prijatnoj toplini ispod jorgana, srecna sto je ne cekaju nikakve obaveze. Prva misao joj je bila da ga je opet sanjala, nekako nejasnog i dalekog, bez lica ili sa licem koje se tesko pamti. Zatim uzdah, telefon i slanje jedine logicne poruke:”Zelim te”.
Blazenstvo: meskoljiti se u SVOM krevetu s njim...
Recenica koja je u sebi sadrzavala sva moguca znacenja a najvise ono egzistencijalno-emotivno koje je on i prepoznao u delicu sekunde, a zatim se okrenuo ostalim znacenjima. Ali diverzija je uspela.
Mama, na kojoj je zenstveno samo ime, grickala je suncokret u svojoj sobi cija su vrata vecito otvorena, kao neka ogromna spijunka kroz koju prodefiluju svi i sve, kao na ekranu. Filmski kriticar bez sopstvenog filma, kerber koji cuva nepostojece carstvo, carinik bez robe za carinjenje, kojoj sve treba govoriti u dva primerka, kroz indigo, jer ne cuje dobro, a u tri jer ne razume nikako.
Otpila je gutljaj soka od cvekle koji je juce jako skupo platila. Imao je cudan ukus. Mozda zato sto je mama pricala da je neko zgazen na pruzi tog jutra i da voz do daljeg ne ide do prestonice. Spremala se za jutarnju gimnastiku.
Otisla je da piski. Dok je sedela na WC solji, setila se iste radnje iz detinjstva i osecaja da je neko posmatra, da je mozda na nekoj TV koju svi gledaju i dive joj se, ali i da mora da pazi sta radi. To ju je ispunjavalo samopouzdanjem, a sada joj je bilo mucno. Uloge su se menjale, ali je utisak ostao. Godinama kasnije shvatila je da nije najlepsa i najbolja, a da je gledalac bio samo jedan jedini pravi, onaj drugi je bio samo segrt, adjutant.
Spremala se da potrosi poslednji novac na novine i casopis. Ionako nije imala nista pametnije tog dana da radi. Osim da njemu salje poruke. Ko je posmatrao prizor sa strane imao je utisak da odlazi u Indiju: mama je bila na vratima i pratila ju je. Sa upitno-ljutitim, a ujedno i zadovoljno-odobravajucim pogledom uvek bi se nacrtala da proprati ritual obuvanja. Verovatno je opet mislila ono sto ponekad pokusava kroz usiljen saljivi ton da kaze: kuda li to ide i zasto se tako spremila? Pitanja koja tako duboko drmaju njen svet, njenu praznu ljusturu natopljenu strahom, kao da ce odlaskom do kioska otici zauvek, kao da ce za tih 10 minuta sresti coveka svog zivota i otici od nje, majke. Kad izlazi iz kuce uvek promeni odecu, to je pravilo. Ali majku vise kopka cemu cesljanje. Kao da je izgledati pristojno greh...
Od malena naucena da glumi, da je gledaju, znala je da se ne isplati govoriti istinu. Gledaoci bi joj uvek dali svoje tumacenje i nekako potajno bili srecni sto su u pravu iako nisu, sto je govorenjem istine samo pothranjivala njihove najmracnije i najperverznije strepnje. Voleli su da cuju i vide ono sto im je prijalo, godilo im ili cak i suprotno, ali sto im je hranilo sujetu i laskalo im sto su, navodno, pronicljivi. I kao da bi bili srecniji da je sve to istina, ma kako crno bilo, nego da su u vecnom nagadjanju. Sa inkvizicijom se ne treba raspravljati. Ionako ce na kraju biti po njihovom. A bila je prazna, tabula rasa.
Kad je isla u biblioteku, isla je u biblioteku a ne na randez-vous sa tajnim, ozenjenim ljubavnikom. Kad je isla po novine, isla je po novine a ne na neke supertajne pregovore. Zasto je to toliko bilo tesko razumeti?
Znala je da sedi za komjuterom i neprimetno place. Majcine oci su je, kao i uvek, ispitivacki gledale s ledja, a nisu nista primecivale. Cak ni mokru majicu kad bi ustala i otisla da se umije. Savrsena glumica.
Majka ju je nagrdjivala, iz neznanja ili namerno, u svakom smislu. I, ili iz sazaljenja ili stvarno, izgledala joj je najlepse na svetu. Kad je trebalo zaigrati na tudjim daskama, aplauz je izostao. Da je barem izostao i zvizduk.
Ne igra napolju. Kod kuce gostuje iz mazohizma.
Postoje trenuci kad svesno pravi gresku, ali ne moze odoleti. Tako je uvek kad kupuje novine. Npr. “Lisu”. Prelista je za petnaest minuta i vise je ni ne otvori. Mozda ubijanje vremena, mozda potraga za zenstvenoscu na koju nije naisla kod majke, mozda mazohizam – nista je ne zanima, a opet cita...
Majka gleda latinoamericke srceparajuce storije i uzivljava se. A njoj bi zivot zagorcala zbog mladjeg koji je zove telefonom ili starijeg koji bi s njom da izadje. Paleta osecanja: od straha od napustanja, od povredjivanja mezimice, do podsmeha i procenjivanja njihovog karaktera na osnovu izgleda i davanja do znanja da nije normalna sto zeli ono sto i svi normalni zele. Strah od penetracije. A ona vec drugu deceniju uziva u penisima samo ne zna kako to saopstiti majci, a da je ne povredi/uznemiri/zameri joj se.
Pricaju samo o komsijama ili mackama...
Kad je taj strah postajao najintenzivniji, vredjala je nosioce penisa i oni bi odlazili. I nikad se nisu vracali. Otada vise ne dovodi nikog kuci, smuca se po sobiccima, automobilima i ulicicama. Sve bi dala da zastiti druge od majcinih uvreda. I da zivi sama, najmanje zbog tih istih penisa.
Nekako je bilo logicno da posle fakulteta dodju brak, muz, porodica, deca... I majka je to mozda najvise zelela ali nije znala kako to da pokaze. I nije je vaspitala u tom duhu, njoj nije logicno sve to posle fakulteta. Njoj nista nije logicno posle fakulteta. Sve je stalo. Sve prestalo da ima smisao. Poceo je da se gubi kontekst. A ni deca ne dolaze kao kod Bogorodice.
Pustila je muziku...
Kad se davno satirala od posla da bi izdrzavala celu porodicu, majka joj se podsmevala, ali je svakodnevno trazila novac za trosenje. Ona se vracala umorna i gladna, noseci kuci pune kese namirnica, ociju gladnijih od tela, na putu do kuce u mraku je jela cokoladu pomesanu s lekom protiv glavobolje izazvane nejedenjem po ceo dan. Najspokojniji trenuci, samo svoja, slobodna.
Kafka: mislio je, jadnicak, da moze posedovati samo ono sto moze strpati u usta.
Otkad je upoznala njega, ta vracanja nisu vise spokojna, jede se iz istih ili slicnih razloga isto lek, a piju/liju suze, ali mrak je, ne primeti se. Mozda samo pod ulicnim svetiljkama... vor der Laterne... Jedva je i danju naucila da ih kontrolise na ulici.
Tek kasnije je saznala da su joj glavobolje od nje...
Sad da ima posao ne bi se vracala kuci. Kad bi on znao kako joj je, mozda bi joj podario i poneki zagrljaj. Kad bi i njega imala... Prokleta imanentna gluma.
A ipak je bila srecna...
Pevala je... od srece, a i onako... iz zadovoljstva. Prokleta glumica, skinula je Marlenin glas...
Najbolje je kad je on jako daleko ili ovako jako blizu – tad najvise komuniciraju. U svojoj skromnosti zeli samo da mu najgori periodi sto bezbolnije prodju. Ne mora on da zna od cega su jastuci mokri svake noci. Ujutru se ponovo pale visoke peci. Vazno je da postoje jutra, makar ih docekivala bez njega. On je tu negde i dobro je. Varljivo osecanje da ce sve biti dobro. Tako nije ni primetila da je sve ostalo izgubila. Ionako nije mnogo ni imala. Samo njega ne sme da izgubi. Coveka koga nema. Covek koji jednom recju moze da je dotuce, a sledecom spase... vredan je toga.
Zasto je nemoguce da ignorise sve i zivi kao da to/oni ne postoje? Vrhunac slobode: ici u kupatilo, a ne morati zakljucavati vrata...
Zivela je najvise na internetu – pisala, dobijala vesti, posao, honorare. Tu sve i jeste i nije. A ona nije. Live je bila mrtva. Za razliku od drugih koji se na netu skrivaju i glume, ona je to radila live. Net je bio drugi dom... gde ne moras da glumis.
Marlena Ditrih je bila glumica... profesionalna. A publici se nije svidela istina i ona je morala da pobegne u svoju (virtuAlnu) obecanu zemlju. I pevala je... A i Lili je barem neko cekao pod svetiljkom... “Sun kanssas´ Liisa pien´”... Máriká... U ovoj kasarni ceka samo policajac, general-majka...
“Istenem teremtőm adj szívembe erőt
ne kelljen már várnom, hozd vissza nékem őt.
Add hogy ne sírjak én árván
ki tárt karral és úgy vár rám.”
“Boze, daj mom srcu snagu... ne treba da ga cekam, vrati mi ga... daj da ne placem kao siroce...”
Majka nije videla suze, nije videla seks, primecivala je samo ono sto ju je plasilo, ali istina bi je uplasila jos vise.
Usred citanja osetila se tromo. Tromije i umornije nego svakog jutra kad ustaje. Odvukla se u svoju sobu. Krenula je umornom rucicom ka gacicama, zamislila je tog vojnika koji je cekao Lili i sve je bilo gotovo za 2 minuta. Sve sami rekordi padaju. Umesto jutarnje gimnastike.
Majka je, kao i svakog jutra, u tom trenutku uzviknula ispred njenih vrata:“Sta mama da ti kupi za dorucak?”...
Nakacila se na net da proveri postu.
|
